Jednostavno je tako

Možete da ih volite ili mrzite,
možete da ih razumete ili da se plašite,
možete da ih opravdavate, osuđujete, prihvatate, ne primećujete…
možete čak i da se pridružite…

ali MORATE da shvatite da postoje, da postoje LJUDSKA PRAVA
i svako ima PRAVO da traži da se njegova PRAVA poštuju
i niko nema PRAVO da mu to PRAVO uskraćuje

U Ustavu Republike Srbije piše (MM kaže – piše i na tarabi, al ipak mislim da bi se Ustav trebao poštovati više nego tamo neka taraba) da svako ima pravo na slobodu mišljenja, govora, okupljanja…
Ako ste recimo spremačica i radite za platu manju od tzv. minimalca, imate PRAVO da se bunite, i ja ću vas u tome podržati.
Ako ste prosvetni radnik i ne želite da vam uskraćuju dnevnice za izlete, ekskurzije i rekreativne nastave, imate PRAVO da protestujete, i ja ću vas u tome podržati.
Ako ste dobili otkaz zato što ste trudni, imate PRAVO da tražite svoje PRAVO i ja ću vas u tome podržati.
Ako ste samohrani roditelj i živite na ivici egzistencije, imate PRAVO da organizujete miting, i ja ću vas u tome podržati.
Ako nosite žute patike i zbog toga vas šikaniraju, ponižavaju i maltretiraju, imate PRAVO da izađete na ulicu i da protestujete, i ja ću vas u tome podržati.

Vaše PRAVO ograničeno je samo PRAVIMA ostalih građana i građanki ove države.

Niko ne sme da drugome brani i uskraćuje njegova prava. Pogotovo nasiljem.

To bi bio odgovor na pitanje „Zašto ONI paradiraju?“ Nadam se da sam bila dovoljno jasna, a sad nastavljam dalje, u pokušaju da objasnim nebuloznost paralele između ’’pedera’’ i recimo ’’pedofila’’.

Pedofili ne mogu i ne smeju i neće ’’paradirati’’, nikad, jer ono što oni rade ne spada više u domen ljudskih prava, već u krivično delo. Ne mogu da traže PRAVA pedofili, ubice, silovatelji, ratni zločinci, zlostavljači bilo koje vrste, kriminalci i ostali. Ne možeš da tražiš PRAVO da povređuješ drugo biće (ne samo ljudsko). Jer to već spada u onu rečenicu gore – ograničeni smo PRAVIMA drugih.

To vam je odgovor na ono „Danas pederi, sutra pedofili…“

Ajmo dalje za iste pare, to jest za džabe, samo se nerviram, al nema veze. Na šta još imate pravo, a na šta baš i ne.

Ako ste recimo direktor/ica osnovne škole i dolazite na posao u japankama, to možda nije kulturno, ali svakako imate PRAVO na to.
Ako ste recimo spremačica i radite svoj posao u mrežastim čarapama i cipelama na štiklu, to možda nije praktično, ali svakako imate PRAVO na to.
Ako imate recimo 75 godina, a venčali ste se sa nekim od 35, to je možda drugima odvratno, ali imate PRAVO na to.
Ako ste recimo sveštenik, a vozite Zastavu, a ne BMW-a, to možda nije uobičajeno, ali imate PRAVO na to.
Ako ste recimo ministar u vladi Republike Srbije i dolazite na posao javnim prevozom, to možda nije moguće, ali svakako imate PRAVO na to.
Ako ste recimo žena i imate svoje mišljenje, to možda nije slučajno, ali imate PRAVO na to.

Ako ste na primer navijač i želite da bijete pripadnike druge navijačke grupe, na to nemate pravo, jer i oni imaju svoje pravo da ne budu deo obožavalaca vašeg kluba.
Ako ste na primer maloletni delikvent nemate pravo da napadate ljude na železničkim stanicama, jer i oni imaju svoje pravo da neometano čekaju svoje vozove.
Ako ste na primer jedan običan nasilnik i zlostavljač, nemate pravo da ugrožavate zdravlje i život članovima svoje porodice, jer i oni imaju pravo da žive srećno i uživaju u svom detinjstvu.
Ako ste na primer srBski patriJota i želite da sprečite gej paradu, na to nemate pravo, jer i oni imaju svoje pravo da biraju da ne budu ono što vi, tradicionalno, smatrate za normalno…

Jesam li sve jasno objasnila? Ima li neko da nije saglasan sa ovim gore navedenim?

E sad, malo ŠBBKBB… Kako bi to izgledalo kad bismo svi mi, kad nam se nešto ne dopada, uzeli malo bezbolnu palicu u ruke i krenuli da njom rešavamo stvari? Koga biste malko dohvatili, samo kada biste smeli?

Da krenemo iz kuće, pa recimo ženu, jer nije skuvala ručak, majku li joj bezobraznu. Ili muža, popio pola plate u kafani, sad će da vidi svoje. Dete je dobilo jedinicu, tras. I nastavnika koji mu je istu dao, sram ga bilo, on mom detetu tako… Komšija je okrenuo oluk tako da sva voda ide u moje dvorište, e neće ga majci. A onaj s druge strane, njegova je kuća viša nego moja, ne može, bam.
Pa da nastavimo redom, prodavačica mi slučajno vratila manji kusur; vlasnik prodavnice jer je sve skupo; poštar što donosi samo račune; tv-mehaničar jer je obećao da će danas popraviti tv, a još ga nema; šef jer me nervira; kolega jer me i on nervira; sudija na fudbalskoj utakmici, uvek sudi za protivnički tim; profesor kod kog stalno padam ispit; ljudi iz osiguravajućih društava koji non-stop zovu na telefon baš kad imam goste; prijateljica kojoj zavidim jer je u životu bolje prošla nego ja…
Svi zaslužuju dobre batine.

Al ne mogu da ih dobiju, to nije društveno prihvatljivo. Zato, haj’mo svi na paradu, tamo smemo da bijemo gejeve, jer to je dozvoljeno, mi smo većina a oni nisu normalni. I nemaju pravo da budu srećni. Zašto da neki tamo peder nema ženu da mu zvoca? Zašto su lezbejke bolje od mene pa ne moraju da trpe pijanog muža kad dođe nervozan kući? Hajde da sve naše frustracije i nezadovoljstvo običnim, prosečnim, tužnim i nesrećnim životima iskalimo na pederima, jer to smemo, to će nas samo učiniti herojima u očima okoline koja je isto tako zatrovana i zatucana kao i mi, kao što smo i mi ograničeni u našim malim mozgovima oblikovanim zakonom većine…

no hope here

Ima li feminizma u Srbiji?

Živim u Srbiji. Kažu da je to u Evropi.

Zbog toga treba da budem srećna – mogla sam se roditi naprimer u Bangladešu. Ili Libiji. Siriji, Avganistanu, Jemenu…

Zbog toga treba da budem srećna, jer u tim, i nekim drugim krajevima sveta, onim jako nesrećnim, ženama odseku klitoris, kamenuju ih, polivaju benzinom i pale. Udaju/prodaju osmogodišnje devojčice, koje posle ’prve bračne noći’ iskrvare na smrt. Negde žene moraju da nose burke, po zimi i po vrućini, u kući i na ulici, jer ne daj bože da neko vidi bilo koji deo tela žene koja nije njegova, nečije tuđe žene. Nju može da vidi samo muž, onaj kome ona ’pripada’.

Dok u svojoj kuhinji spremam ručak svom mužu i svom sinu imam vremena i da razmišljam. Razmišljam kako sam srećna. Ne moram da spremam taj ručak, niko mi to nije ’naredio’, niko mi neće, čak ni u sebi, ni najmanje zameriti. Spremam ga zato jer to sama želim. U nekom drugom delu sveta, možda bih dobila batine, završila na urgentnom zbog neskuvanog ručka.

I zato moram biti srećna. Ovo je Srbija. Mi smo u Evropi.

Ovde mogu biti sve što želim: učiteljica, doktorica, predsednica, službenica, novinarka, prodavačica, političarka… Mogu biti i domaćica, ako tako poželim. Mogu biti i feministkinja. Ali bolje je da ne budem. Ovde je feminizam ustvari ’ženski šovinizam’, tako sam jednom čula.

Uglavnom, rodila sam se u Srbiji. Mogla sam se sasvim slučajno roditi i na Marsu, Veneri ili Saturnu; ili u nekoj drugoj galaksiji, na ivici Mlečnog Puta, a možda negde još dalje.

Ima li tamo podela na muškarce i žene ili je to rezervisano samo za ljude, samo za ovaj Univerzum i ovaj Sunčev sistem? Ovde imamo rodove, rase, vere i klase. Delimo se po boji kože, jeziku koji govorimo, u kog Boga i da li uopšte verujemo… Pronašli smo i razne druge veštačke načine na koje se delimo… Ali ipak je najveći jaz i najveće nerazumevanje između dve prirodne i nepromenljive, rođenjem date kategorije – između polova*.

Živim u Evropi – kažu mi da je Srbija u Evropi. I ja im verujem. Jeste, bar geografski.

Ovde smeš da si samosvesna, da si samostalna, da si svoj čovek, (i žene su ljudi, zar ne?) da znaš sve o svom statusu u društvu, da tražiš ravnopravnost. Ali da obavezno, pre bilo koje rodne ili kakve druge primedbe treba da naglasiš da nisi feministkinja.

Jer, zašto bi jedna žena bila feministkinja u zemlji u kojoj nema baš nikakvih problema? Neko mi nešto zabranjuje? Zar ne mogu biti sve što hoću? Mogu biti inžinjerka, antropološkinja, majka, pevačica. Mogu i da obučem šta god hoću. Kratku suknju, uske pantalone, dekoltiranu bluzu. Jedino što me može snaći jesu pogledi muškaraca i još više ogorčenih žena koje ne odobravaju takve postupke. Jer samo nemoralne drolje nose kratko i usko. Ovo je Srbija. A Srbija je u Evropi.

A mogla sam se roditi i na nekom drugom kontinentu, u Africi u nekom plemenu, ili možda i na istoj ovoj planeti Zemlji ali 69. god. PNE, ili u Španiji 1252, na Gazimestanu 1389, kao Indijanka u Americi 1492, Jevrejka u Poljskoj 1930…

Istorija odjekuje od krikova žena.

Stranice udžbenika nam iznose suvoparne priče o vojnim strategijama, lukavosti vojskovođa i okupljanju vojski. Vidimo slike vođa u u sedlima plemenitih atova, čitamo stihove ratničkih balada spevanih u ime kralja i otadžbine, pratimo na mapama marševe vojski, učimo o njihovim pobedama. Trijumfi muškaraca uvek su ispisani krupnim slovima.

Niko ne govori o ženama.

Ali mi znamo da su one bile tu. Svi znamo da se divljaštvo rata ne ograničava samo na bojno polje. Da pošto je poslednji neprijateljski vojnik pao, a jedna vojska slavi pobedu, pobednici usmeravaju pažnju na žene poraženih. Tako je oduvek bilo, mada se surova stvarnost retko spominje u istorijskim knjigama.

Mogla sam se roditi u Troji, ili za vreme krstaških ratova, ili u doba Napoleona. Ali nisam. Rodila sam se u Srbiji u XX-om veku.

I znam da sam srećna.

U svojoj kuhinji večeram sa svojim mužem i sinom i razmišljam kako sam srećna.

Zašto bih bila feministkinja? Zašto da uzalud na sebe navlačim bes poštenih ljudi, muškaraca i žena? Zašto kad ovde mogu da budem sve što hoću? Neće mene u zemlji za koju kažu da je u Evropi niko diskriminisati. U ovoj zemlji žene mogu da budu zaposlene, mogu da budu u državnim institucijama, mogu da se školuju. Mogu biti sve što hoće.

Samo je bolje da ne budu feministkinje. Osim toga, feministkinje su debele, ružne, brkate. One ne briju noge, ni pazuhe. I zašto bi, za ime sveta, iko želeo da bude feministkinja? Mi, ovde, možemo i smemo sve. Ako želimo da odemo u kafanu, da pijemo celu noć, da nabadamo na štiklama od 15cm i da nosimo kilu šminke na licu – možemo. Najgore što može da nam se desi jeste par pijanih pogleda muškaraca i ogovaranja drugih žena. Ovo je Evropa.

MM** pere suđe. On nije feminista. Ali ponekad opere suđe, usisa ili skuva ručak.

Znam da sam srećna.

Moja prijateljica danima gladuje jer je na dijeti. Ne zato što ona tako hoće, nego zato jer njen muž ne želi da ima debelu ženu. Posle dvadeset godina braka i troje dece, ona mora biti uvek doterana i vitka, jer On tako voli. Moja druga poznanica trči kući posle napornog radnog dana, noseći u rukama pune kese namirnica, da stigne da skuva ručak pre nego što Muž stigne. Jer ne daj Bože da ručak nije skuvan, kuća čista i odeća ispeglana. Nema veze što ona radi duže radno vreme, ima veću platu i teži posao. Moja treća drugarica je proglašena lezbejkom zato što nosi kratku kosu, puši na ulici i brani prava homoseksualaca. Još jedna moja poznanica koja… mogu ovako u nedogled…

Ovo je Srbija. Kod nas nema šovinizma, pa ne treba da bude ni feminizma. Kod nas vlada sklad i ravnopravnost.

Pravim kolače u svojoj kuhinji, ne moram to da radim, ali želim, i to me veseli. Biti domaćica je moj izbor.

Srećna sam. Srećna sam što živim u Srbiji. Moram da budem srećna što nisam polivena benzinom ili što mi prijateljicu nisu sahranili s mužem koji je umro. Moram da budem srećna što ovde mogu da budem šta god poželim. Mogu da budem ’samo’ supruga, majka i domaćica. Ne moram da se školujem ako to ne želim. Mogu da budem nepismena. Mogu, ali neću.

Živim i rođena sam u Srbiji.

Zato imam internet i mogu da javno kažem/napišem šta mislim.

MM nije feminista. Ali on se ne stidi da ponekad svojim i mojim prijateljima skuva kafu iako sam ja tu, a pogotovo ako nisam. On me voli i debelu. I ne smeta mu kad par dana ne brijem noge. Meni smeta, njemu ne. Ne smeta mu ako ručak nije skuvan i ako ima paučine u ćošku spavaće sobe. Iako sam ja domaćica i ne radim ništa drugo.

U nekoj drugoj državi, u nekom drugom svetu, možda bih zbog svojih stavova i razmišljanja bila kamenovana ili spaljena za primer drugima. Jer, bože moj, žena sam, a žena nema pravo na svoje mišljenje, a još manje na javno izražavanje istog. U nekoj drugoj državi ili možda u nekoj drugoj kući, samo ulicu ili par kuća dalje od moje… Možda samo treba zaviriti kroz prozor kuće preko puta i videti neku drugu Evropu.

Ne morate ići u Jemen ili Azerbejdžan da vidite prebijene žene. Bacite pogled u komšijsko dvorište. Oni tamo, negde tamo, u drugim državama, na drugim kontinentima, oni ne mrze žene, oni prosto „nisu normalni“. Kolektivno su bile nenormalne i nacije koje nisu dale ženama pravo glasa još koliko u prošlom veku. Ali, to je tad, nekom čudnom logikom, bio tek slučajni šovinizam. Legalan. Masovan. Opšteprihvaćen. Danas i ovde znamo bolje.

U Srbiji nam više ne treba feminizam. Ostvarile smo sva prava. Možemo da radimo i budemo domaćice istovremeno. Možemo da gradimo karijere i odgajamo decu. Možemo da kuvamo ručak svojim muževima i pišemo doktorate. Možemo sve što hoćemo. U Srbiji vam se neće desiti da vas koleginice ogovaraju što ste došle na posao u kratkoj suknji. U Srbiji imamo prava na izbor.

A nasilje… ono se dešava nekom drugom, negde drugde… Toga kod nas nema…

*pol je biološka datost, dok je rod usvojeno društveno ponašanje (prim.aut.)

p.s. znam da sad već nije nemoguće promeniti pol (rod) tokom života, ali pošto je procenat ljudi koji to rade nemerljivo mali spram populacije čovečanstva, biram da ga za potrebe ovog teksta zanemarim

**MM je  Moj Muž

Tužno, tužnije…

Deca umiru, posla nema, kriza je, firme se zatvaraju, niko nije kriv, niko nije odgovoran, afera za aferom, Farma za Farmom. SRBIJA.

Narod koji beži od dece sa invaliditetom kao da su gubava, boji se gejeva, boji se promene, različitosti, narod koji besni na sve i svakoga. Narod koji kuka kako je loše a onda pljuje kad neko krene da radi jer nije ’dovoljno dobro’. Narod koji baca smeće sa prozora zgrade, narod koji ne zna da kaže Hvala i Dobar dan, narod koji se boji ljudi koji urade nešto dobro.

Tužan, izmučen, nedovoljno edukovan, ruiniran, uništen na materijalnim i kulturnim poljima, tužan, tužan narod.

Svi mi.

Ja.

Srbija.

Pola Srbija pola mi nismo odgovorni, oni su.

Učimo decu da ginu za teritoriju koju nemamo, da mrze od malena, učimo ih da se znanje kupuje, kultura prodaje, a poštenje ne isplati.

Učimo svaki dan da privatnost ne postoji, emocije se stavljaju u stranu, život vredi onoliko koliko stane u novinski članak, a smrt koliko se o njoj govori.

Gledamo kako se pare troše, a para nema, kako pričaju a ništa ne kažu, kako jedemo, ali gladujemo, kako imamo pasoš a ne možemo s njim da putujemo.

Eto toliko od mene, idem da opet guglam oglase za posao/tražim prakse/seminare/živim u Srbiji.

Đak prvak

– Jesi li dao juče mami cedulju gde piše da ćete danas imati samo tri časa?
– Jesam.
– Sigurno?
– Sigurno.
– Dao si joj onu ceduljicu što si dobio od učiteljice?
– Jesam.
– Pa što onda nije došla?
– Ne znam.
– Dobro. A jel znaš mamin telefon?
– Znam, nokia aša…
– Ne pitam to, to mi ne znači ništa, nego broj telefona.
– A, to, pa to imaš u imeniku. Pogledaj piše Danijela.
– Idem u zbornicu da nađem mamin broj, a ti sedi ovde i čekaj. Sad će ona brzo.

Desetak minuta kasnije.

– Jeste li dobili vi obaveštenje od učiteljice juče?
– Ne, ništa nam nije dao.
– Pa pitala sam te jesi li dao mami cedulju, onaj papirić.
– A, papirić… Pa nisam, zaboravio sam. 😀

Kad bih mogla promeniti svet: japanke, čekanje u redovima i idealna linija!

Ako bi neko od nas pronašao čarobni štapić koji bi mogao rešiti probleme u društvu, svi bismo verovatno poželeli iste stvari.

Puf! Nema više rata, gladi, patnje i nasilja.

Puf! Zbogom globalno zagrevanje.

Puf! Hasta la vista usamljenosti.

Odjednom, svako dete bi imalo najboljeg druga i živelo bi u kući punoj ljubavi. Terorizam bi bio kao velike boginje – zastrašujuć, ali iskorenjen. Odjednom, svet bi bio prijateljsko, srećnije i mirnije mesto.

 A nakon što su ti veći problemi rešeni, možda bismo mogli iskoristiti štapić i za popravljanje manjih problema. Računajte samo da on i dalje pomaže društvu u celini, ne da radi lično za vas. Ne može svako da fijukne svojim štapićem i očekuje da osvoji milione dolara, i zdravlje i sreću za svoju decu. Šta biste promenili? Šta učinili?

 Moj broj tri bi definitivno bio – japanke. Ne mislim na žene iz Japana, nego na popularnu vrstu obuće bez koje se ne može smisliti letnji dan do podne. A i popodne. Zaista, živo me zanima kome je sinula ta genijalna ideja – Hej, hajde da napravimo papuču čiji kaiš će da se provlači između dva nožna prsta. Svaka čast majstore. Da mi se vratiti u prošlost i lupiti mu jednu roditeljsku, vaspitnu, da više ne misli. Što nije postao baštovan umesto obućar, svet bi danas bio lepše mesto.

 Broj dva je čekanje. U redovima – u banci, kod lekara, pred šalterom pošte, na autobuskoj stanici ili kad kupuješ karte za bioskop. Zamislite kakav bi to život bio kada ništa ne biste morali da čekate. Uđete da podignete platu u banci, svi šalteri (ili bar jedan) slobodni. Kao u reklami: uđeš, izađeš i gotovo. Stižeš na stanicu, bus upravo kreće. Nema smrzavanja na stanici po zimi, nema znojenja leti. U doktorskim ordinacijama ne postoje čekaonice. Predaš knjižicu, zavedu te u kompjuter i kažu izvolite uđite. Koliko bi nam to vremena uštedelo? Neka je to samo par sati nedeljno, to je dovoljno da se više naspavate, pogledate dobar film, popijete kafu sa društvom ili prošetate sa svojom decom. Da, život bez čekanja bio bi prava idila.

 Ali prva stvar koju bih promenila jeste idealna linija. Zar ne bi bilo divno kad niko ne bi morao da brine o višku ili manjku kilograma. Pojedeš kilo eurokrema, tepsiju šampita i pola kile prasetine – i ništa. Sve se to istopi, kao da nije ni postojalo. Za ove što ne vole da jedu, anoreksične i bulimične, da se izmisli neka pilula, popiješ i tvoj organizam ima sve što mu je potrebno od hranljivih materija. Ne moraš da se bakćeš u kuhinji ako ne želiš.

 

Da, svet bi zaista bio savršen…

 

Imate li vi kakvu ideju? Šta je to što još treba iskoreniti da bi nam bilo bolje?

Dramska radionica za decu “Cvrčak”

Link

Dramska radionica za decu “Cvrčak”

Cvrčak od ove školske godine na novoj internet adresi – na novom sajtu… pratite nas 🙂