Novogodišnji festival

Dvadeset i šestog decembra Dramska radionica „Cvrčak“ napravila je pravi mali Novogodišnji festival. Imali smo retrospektivu svega što smo radili u prvom polugodištu, od septembra do sad.

Za nepuna četiri meseca uspeli smo dosta toga. Naši najmlađi članovi snimili su kratki film „Ala je lep ovaj svet“. Sniman je u Kameničkom parku, u saradnji sa udruženjem „Caspar“, Novi Sad. U trominutnom filmu uz prelepu muziku dečaci i devojčice iz „Cvrčka“ recituju stihove čika Jove Zmaja. Snimatelji su bili Jelena Berenji i Miloš Nakić, takođe naši članovi, osmaci, koji su pokazali da se film može napraviti i bez neke skupe, moderne opreme – samo mobilnim telefonima.

Kada smo u oktobru završili film, nastavili smo sa pozorišnim radom. Najmlađi članovi (njih dvadeset) pripremili su četiri jednočinke. Iako su mnogi od njih prvi put izašli na scenu, sve je izgledalo odlično. „Ljubavno pismo“ sa pet devojčica koje razgovaraju o ljubavi i danu zaljubljenih, zatim „Svakom prema zasluzi“, kratka predstava najmlađih od najmlađih, predškolaca, prvaka i članova koji jesu stariji po godinama, ali mlađi po glumačkom iskustvu. „Krilati đak prvak“ je predstava posvećena radostima prvog polaska u školu, dok je „Smehomanija“ izazvala prave salve smeha, kako na sceni tako i u publici.

Posle su nastupili četvrtaci i petaci okupljeni u predstavi „Bajka iz parka“. Njih desetoro, već dugogodišnji glumci, izveli su četrdesetominutnu bajku po tekstu Đurđe Lili, u režiji Jadranke Bokan. Osnovna poruka priče je ekologija, ali pojavljivanje Deda-Mraza i Nove Godine dalo joj je praznični ton.

Najstarija grupa je te večeri, po deseti, jubilarni put, izvela interaktivnu predstavu „Kako pobediti čarobnjaka?“ uz učešće dece iz publike. Bilo je lepo i veselo, igralo se,  pevalo i recitovalo.

Na kraju je svakom od glumaca dodeljen i po paketić, uz koji su dobili i novu knjigu „I devojčice igraju fudbal“ čija autorka je naša saradnica Đurđa Lili. Finansiranje ove zbirke dramskih tekstova za decu omogućeno je iz budžeta Opštine Temerin, a inicijator objavljivanja je naša Dramska radionica „Cvrčak“.

Kalendarska godina uspešno je završena, uz mnoge aktivnosti u kojima smo svi zajedno uživali. Ali školska godina je tek na polovini, te od drugog polugodišta krećemo odmorni u nove predstave, da se igramo, zabavljamo, a mnogo toga i naučimo.

Pisala sam, pišem i pisaću

od uvek, od malena, od kad znam za sebe – pišem!

Malo samopromocije:

naučila sam sva slova sa tri godine, a sa nepune četiri već čitala i ćirilicu i latinicu. U petoj su me upisali u bibloteku, kada su shvatili da baš nije zdravo da petogodišnjakinja čita „Večernje novosti“ od korice do korice.

Tamo su mi u početku davali slikovnice, koje bih pročitala ’u dahu’ i vratila isti dan. Tada mi je teta bibliotekarka preporučila moj prvi roman „Bliznakinje“ Eriha Kestnera.

Bila sam oduševljena.

Već onda sam rešila – kad porastem biću pisac (spisateljica, književnica, šta god) uglavnom – PISAĆU!

Kada sam u prvom razredu zvanično naučila azbuku i u trećem abecedu, već sam sa dve drugarice pisala kratke priče. S žaljenjem priznajem da se u pričama radilo o izmišljenim nezgodama koje su se dešavale našoj četvrtoj drugarici koju smo nešto manje volele. Sastajale bismo se u kući jedne od nas, svaka bi napisala po par rečenica, pričicu u kojoj bi naša glavna junakinja na kraju dobila batine od roditelja, pala u blato, upiškila se ili doživela neku sličnu gadnu neprijatnost. Posle bismo čitale jedna drugoj i smejale se do besvesti. Priznajem, nisam baš bila ’fina’ tih dana.

Kasnije sam se se osamostalila, pisala sam sama, za sebe. Mama mi je bila jedini čitalac. Ti kasniji radovi bili su čist plagijat, recimo „Malog Princa“ i „Pipi Duge Čarape“ koje se u mojoj interpretaciji zvala (gle slučajnosti) Lili Kratka Suknjica.
Posle niza neuspešnih solističkih romana, vratila sam se pisanju u društvu. Moja drugarica Valentina T. i ja započele smo najčitaniji triler* svih vremena pod radnim naslovom „Tri trojke“. Pisale smo vredno i svakodnevno: par strana ona, pa ja pročitam i nastavim par sledećih – i tako redom, ceo letnji raspust, i skoro da smo i završile… Na žalost, naši junaci ostadoše uskraćeni za sam kraj – uspešno hvatanje bande krijumčara dijamanata, koja je imala tu nesreću da svoje mutne poslove odluči da obavlja, ni manje ni više, nego u Dobroti kod Kotora, gde su živeli članovi ekipe MTV (kojima ne mogu da se setim imena), a gde smo V. i ja (igrom slučaja) bile na moru leto pre toga.
Negde na mom tavanu nalazi se rukom pisana verzija ovog nedovršenog romana, na zelenoj milimetarskoj hartiji sa perforacijom po rubovima. Moraću da nagovorim MM-a da to potraži po kutijama gore prvom prilikom…

V. i ja smo posle toga krenule u druge žanrove – naravno, u pitanju su ’ljubići’, prvo pisani zajednički, a onda sam ja pisala, a ona čitala i kritikovala.
Glavni likovi tih priča bili su jedan Igor (moja prva dečja ljubav) i jedna Anja (moj tadašnji pseudonim, nadimak od Aleksandra Ivanišević**). Na kraju svake priče bilo je venčanje, pa mi je jednom i to zamereno – zašto se uvek završavaju isto, zar ne bi bilo romntičnije da neko od njih, na primer, pogine. Ali ja sam uvek bila pristalica hepi enda.
Objavila sam tada i par dečjih sastava u „Politikinom zabavniku“, tada najčitanijem časopisu te vrste u celoj onoj velikoj državi. Pored svakog objavljenog teksta stajala je cifra mog navodnog honorara koji nikad nisam videla. Da, još kao devojčica saznala sam da „nema ’leba“ od pisanja.
Ali nisam odustajala.

PISALA SAM

U srednjoj školi pisala sam pesme bez rime, u stilu Majkovskog („Oblak u pantalonama“) koje su oduševljavale moje drugarice iz razreda, a i šire.
Kada je stiglo doba računara i interneta, otvorila sam svoj prvi blog i pisala, pisala, pisala… sve i svašta o svemu i ničemu.
Pre par godina sam počela da volonitam u „Cvrčku“ i rešila da svoj talenat iskoristim u dramske svrhe. Mojoj koleginici i prijateljici Jadranki B. dopalo se to što radim. Postavila je na scenu jedan moj komad, a zatim i drugi. A ja sam ih postavila na internet. Za kratko vreme još par ljudi je prepoznalo neko vrednost u tome i pronašla sam pet-šest izvedbi „Ko je smestio vuku?“ i isto toliko „Potraga za Deda Mrazom“. Verujem da ih ima još, koje nisu snimane ni publikovane na youtube i internetu uopšte.
I tako.

Sad imam svoju zbirku dramskih tekstova za decu, svoj blog i svoj sajt. Da, konačno, ja sam postala spisateljica. Ostvarila sam san iz detinjstva.

PIŠEM

…I shvatam – ne, nije to konačno sad i tek sad – ja pišem oduvek, ja sam pisac od svoje sedme ili osme godine – samo se broj čitalaca u međuvremenu promenio…

Hvala vam svima što me čitate i podržavate. Pisaću i dalje, za sebe – za vas; zbog sebe – zbog vas – i mimo vas! Nekad svakodnevno, nekad manje frekventno, nekad čitave ’romane’, nekad samo statuse ili tvitove; nekad na teme bitne društvu, nekad samo meni; tekstove za decu, dramske, smešne ili ozbiljne; kratke priče, pesme u prozi, šta god…

Sve dok me ima, dok postojim

PISAĆU

pišem=dišem

*kad bi bio završen, sigurna sam da bi bio najčitaniji 😉

**Aleksandra je bilo meni tad najlepše ime, Ivanišević je bio naš (sad njihov) poznati teniser koji mi se sviđao; stoga sam sebi izmislila to ime (moje mi se nikad nije dopadalo, što već znate zbog činjenice da sam ga nedavno menjala…)