Lili's twisted mind!

Archive for April, 2014

Inkluzija ili diskriminacija

Pitanje je naravno lako. Svako bi zaokružio inkluziju. Ali znate li uopšte šta je to? A znate li šta je diskriminacija. Svi znaju? Ok.

 Počećemo onda drugačije.

 

  • Primer 1.

Nalazite se u autobusu. Na vrata ulazi čovek tamnije puti, neuredno obučen, neočešljan, zapušten. Vi – proveravate gde vam je novčanik čim prođe pored vas.

 

  • Primer 2.

Mimoilazite se sa osobom u kolicima na uzanom trotoaru i morate da stanete u travu da bi ona prošla. Pomislite – e baš sad, uprljala sam nove patike, šta ima ovakvi i da izlaze, nek ostane kod kuće gde joj je mesto.

 

  • Primer 3.

U redu na kasi isped vas je mladić izrazito isfeminiziranog izgleda. Kupuje kondome. Mislite – gle ovog pedera, sprema se da ga neko naguzi.

 

  • Primer 4.

Prelazite ulicu na semaforu, upaljeno vam je zeleno. Pored vas se uz škripu kočnica zaustavlja automobil čiji vozač se malo zaneo pa nije na vreme stao na uslovnom. Vi – psujete majku ko dade u ruke volan ženama.

 

  • Primer 5.

Sedite u kafiću. Pored vas grupica ljudi malo glasnije priča na stranom jeziku. Mislite – strašno kako se ponašaju ovi Mađari, valjda treba da znaju i pričaju srpski, kad već žive u Srbiji.

 

Da li vam se ikada dogodilo bar jedno od navedenog? Nikad? Bravo, zaista se možete pohvaliti činjenicom da ne diskriminišete manjine. Uglavnom. Desilo vam se nešto slično. Nije? Nikad? Lažete. Nema veze, idemo dalje za iste pare. Niste neko ko bi svesno izabrao diskriminaciju. Vi ste osoba koja se zalaže za inkluziju.

 

Ali – šta je to inkluzija. Definicija kaže da je to uključivanje osoba različitog pola, nacionalne pripadnosti, verskog i socio-ekonomskog porekla, sposobnosti, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva pojedinca u aktivnije i ravnopravnije učestvovanje u društvu. Uglavnom, kod nas, misli se na osobe sa invaliditetom, ali to nije u potpunosti tako.

Ispričaću vam nekoliko slučajeva inkluzije.*

 

Primer 1.

 

Dečak sa cerebralnom paralizom. Može da hoda uz pomoć ili pridržavanje. Ide na redovnu nastavu, nema intelektualne poteškoće, sve časove prati i radi po redovnom planu i programu, osim fizičkog, što je i razumljivo. Omogućeno mu je da prisustvuje času, gleda utakmice, navija, dobacuje se loptom sa nekim od drugara koji je zaboravio opremu ili ne učestvuje u času iz nekog drugog razloga.

U školu ga vodi mama. Onda joj dosadi pa traži da opština obezbedi personalnog (ili pedagoškog) asistenta. Asistent ga vodi od kapije do ulaza i nazad. Ponekad u toalet. Ostalo vreme nastave presedi u hodniku.

Posle operacije dečak počinje teže da hoda. Jedna osoba više nije dovoljna da ga vodi, potrebne su dve, za svaku ruku po neko. Za put koji je ranije prelazio za pet do deset minuta, sad mu je potrebno četrdeset. Mama ne da kolica. Mama ne da hodalicu. Mama nema vremena da pomaže asistentu. Mama ne dozvoljava da se detetu pomogne tako što će taksi ući u školsko dvorište i skratiti mu put za sto metara (koji njemu znače više od pola sata ”hoda”). Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

Da li je to inkluzija? Biti isti i raditi isto po svaku cenu? I na sopstvenu štetu? Da li je inkluzija praviti se da nisi različit i da možeš sve što i ostali?

 

Primer 2.

 

Dečak kome je nametnuta dijagnoza autizma, da bi se posle utvrdilo da je itekako preterana. On ipak ima neke poteškoće, uglavnom intelektualne i izraženu govornu disfaziju, zbog koje njegova inteligencija može da deluje manja nego što zaista jeste. On takođe ide na redovnu nastavu, ali po individualnom planu i programu. Njegovim drugarima iz razreda objašnjeno je da je on isti kao svi, samo mu ponekad treba malo veća pomoć nego drugima.

Učestvuje u svim aktivnostima svog razreda, čak i u pozorišnim predstavama. Svi razumeju šta je rekao i hteo da kaže, iako njegov govor nije savršen. Mama dolazi na priredbe u  kojima on glumi, snima ga i plače od radosti. Do pre godinu ili dve nije verovala da je tako nešto moguće. On je deo svog razreda, isto kao svi ostali, dobija pohvale kad nešto uradi dobro, kao i kritike kad nešto ne uradi kako treba. Naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Niko ne tvrdi da ima poseban tretman.

Da li je to inkluzija? Biti deo kolektiva iako se u nekom momentu razlikuješ? Truditi se da poboljšaš svoje intelektualne i fizičke sposobnosti? Da li je inkluzija biti tu da podržiš svoje drugare iz razreda kad rade nešto što ti ne možeš?

 

Primer 3.

 

Dečak romske nacionalnosti socijalno depriviran, devojčica sa intelektualnim smetnjama plus četvoro druge dece koja imaju individualni plan i program u razredu sa još dvadeset i šest ostalih „redovnih“ đaka. Kod jedne učiteljice.

Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?

 

Primer 4.

 

Dečak socijalno neprilagođen, ponavljao razred dva puta. Dolazi na časove kad hoće, kad neće – ne pojavljuje se danima. Ulazi u školsku zgradu iako nema nastavu. Lupa loptom po hodniku uznemiravajući sve ostale. Kada ga spremačica opomene kaže: „Ko si ti da mi nešto govoriš, ja sam učenik ove škole i imam PRAVO da budem tu.“ Kasnije se otkrije da lopta kojom je lupao pripada školi, tačnije da ju je uzeo iz sale za fizičkog bez da je ikog pitao.

Isto tako, bez pitanja, seo je na bicikl koji je nezaključan stajao isped školske zgrade i otišao na njemu kući. Snimljen je kamerom. Ispitivan u policiji. Bicikl je dao ”nekim srednjoškolcima”, koje ne sme da imenuje bojeći se batina. A policije se ne boji.

Na času razrednog starešine dobija ulogu nastavnika. Jer treba ga uključiti, treba da oseća pripadnost. Nema veze što celo odeljenje strahuje od njega, što kada je prisutan na času niko ne može da radi – ni nastavnici svoj posao, ni učenici koji žele da prate nastavu i nešto nauče. To je nebitno.

Bitna je inkluzija. Bitan je on. Ne treba mu kvariti život i budućnost nekakvim ”obavezama”, jer on ima ”prava”.

 

Recite mi – šta je inkluzija, a šta diskriminacija. Recite mi – kako postupiti a da nikog ne diskriminišeš i da sve uključiš? Recite mi – jer ja ne znam!

 

*primer jedan je moje lično iskustvo kao asistentkinje (biće jednom obrađeno u posebnom postu), ostali su moje viđenje nekoliko različitih priča iz različitih izvora, moguće je da su nepotpuni i u nekom delu netačni, ali mislim da je slika koju sam htela da pokažem – tu.

Advertisements

Pedeset nijansi marketinga

Konačno sam i ja podlegla globalnoj histeriji i pročitala ovaj roman, iliti romane, dakle sva tri dela „Pedeset nijansi sive (mračnije i oslobođeni)“* I knjiga je imala takav uticaj na mene da prosto moram ovako javno da iznesem svoje stavove. Možda nekom i učinim uslugu – pa pročita ili ne.

Prvo o čemu bih  jeste ono o čemu se najviše i govori kad je u pitanju ova knjiga a to je seks. E L Džejms koristi izraz „kinky fuckery“ a kod nas je to prevedeno kao „nastrane jebade“, što mi je neodoljivo simpatično iako totalno besmisleno. Dobro, prvo da rešim ove malograđane i malograđanke koji se zgražavaju nad knjigom (iako je nisu ni prelistali a kamoli pročitali). Dakle, ono što autorka opisuje, te nastrane jebade, teško da se tako mogu  nazvati. Možete otvoriti bilo koji pornić na internetu i sažeto, finim i kulturnim rečima opisati ono što gledate i dobićete nastranu jebadu kakvu je opisala i Džejms.

Verujte, postoje ljudi koji to rade i uživaju u tome. Ništa nije nastrano ukoliko obe strane pristaju na to, ukoliko su obe osobe punoletne i na mentalnom nivou na kom mogu da shvate šta rade. Ništa što su Kristijan i Anastazija radili nije bolesno, iz njihovog ugla, jer oboje su tako hteli i na to pristali. Postoje scene za koje sam apsolutno sigurna da niko ne bi mogao da uživa u njima (recimo ona sa bičem u prvom delu), al ajde da damo spisateljici pravo na maštu.

Znači, ‘nastrane jebade’ su nešto sasvim ok, i svi vi** (sve vi) koje se zgražavate nad ovom knjigom zbog istih, znam da potajno kad se ugasi svetlo u spavaćoj sobi i kad se bavite sopstvenim ‘jebadama’, koje se sastoje od trominutnih sklekova u mraku sa ženom/mužem (jer jedino tako je u redu), znam da potajno maštate o nečemu neobičnijem i pitate se koliko li je dobro…

Mada, čak ni najperverznije scene Džejms nije baš najbolje predstavila. Ali, žena ipak piše na engleskom, da je na srpskom, moglo je to biti mnogo bolje, pošto mi imamo baš raznolik i bogat rečnik, pogotovo kad su ‘jebade’ u pitanju.

Dalje, ono što mene izrazito nervira u ovoj knjizi, jeste odnos Ane i Kristijana mimo seksa. Pitam se hoće li devojčice, devojke i žene izvući iz toga pouku da je u redu da se neko tako ponaša prema njima? Kroz celu priču, provlači se posedovanje kao ideja vodilja. I on, a ne u manjoj meri i ona – stalno insistiraju na tome: Moje, moje, moje. Niko ne sme da pogleda Anu, niko ne sme da dodirne Kristijana, oni su vlasništvo jedno drugog. Užasno, strašno i nimalo naivno. Takve priče ne mogu da opstanu. Setite se samo poslednjih slučajeva ubistava (iz ‘strasti’) kod nas. Verujem da su imala tako neku sličnu priču kao osnovu.

Pročitala sam na tviteru nečiju ‘šalu’ koja glasi otprilike: „Žene bi htele da ih bičuje Kristijan Grej, a kad muž izvadi kaiš zovu policiju.“ I u pravu je čovek. Zašto bi bilo u redu da vas kontroliše ili bije neko ko je (kao) Kristijan Grej? Zato što je mlad, lep, zgodan i iznad svega bogat?

Primer, parafraziraću dijalog po sećanju:

–          Hoću da ti kupim auto. (mislim da je u pitanju neki audi, ne razumem se u automobile, al kontam da je nešto đavolski skupo)

–          Pa dobro, ako baš želiš. (ona u stvari ne želi, ali pošto on želi, kako ga odbiti?)

–          Želim. Koju boju hoćeš?

–          Crnu.

–          Crna se ne vidi dobro u mraku.

–          Onda crvenu.

–          Crvena je suviše upadljiva.

–          Koju si ti mislio?

–          Belu ili metalik.

–          Ok onda bela.

–          Dobar izbor, malena.

Dobar izbor? Dobar izbor??? Gde je tu izbor? A pogotovo mi je odvratno pravdanje takvog ponašanja ljubavlju: Moraš da radiš ono što ja želim, jer ja te volim. Ma gde je tu ljubav, jer ja je ne vidim…

Sledeće, zamislite tu frustraciju žene koja ima kreditnu karticu sa neograničenim iznosom a ne sme da kupi haljinu koja joj se sviđa (suviše je izazovna), narukvicu (suviše je jeftina), ni bilo šta drugo – jer je večito u strahu, šta će on reći, kako će odreagovati, hoće li mu se svideti i da li će se naljutiti. Ona ne sme da ima prijatelje (svi je žele), a ni da izlazi sa prijateljicama, ne sme da radi, niti da ide na službena putovanja, ne sme da bude prijatna sa ‘osobljem’, ne sme da vozi auto (iako joj ga je kupio) i još mnogo toga. Svako razmišljanje Ane Stil u ovom romanu može da se svede na rečenicu: „Nadam se da se nije naljutio.“ Jer ako se naljutio, biće kažnjena (fizički). To nije seksi. To je nasilje.

Isto tako, ono što govori i radi Kristijan svodi se uglavnom na: „Moja si, malena, jedi pa ću da te jebem.“ I tu dolazimo do još jednog problema ovog romana, a to je njegova ispraznost. Autorka je pokušala da uklopi ljubić, triler, pornić i šta sve ne u jedan roman. Nije joj to najbolje pošlo za rukom. Napisala je nešto veoma dosadno, sa povremenim, ali ne i dovoljnim ispadima.

-

Lik „Unutrašnje boginje“ iako ga mnogi kritikuju, meni je na primer simpatičan. Bar neki pokušaj E L da da ovoj priči notu zabavnog.

Anastazija Stil je totalno nerealan lik. Takvi se ne sreću u stvarnosti (bar se nadam). Da li je moguće da devojka, nevina u dvadeset drugoj, posle prvog seksualnog iskustva uspe da svrši deset puta u prvih par sati?  To je priča u koju mogu da poveruju samo one koje su još uvek nevine ili koje nikad nisu bile nevine… I ni jednom u celoj trilogiji nije joj se desilo da ne uspe da svrši. Osim onda kad je on tako hteo.

Kristijan Grej je još gori. On je ‘kontrol frik’, kome je najvažnije da mu je ženska osoba potčinjena u svakom smislu i da sluša sve šta joj naredi. Opsednut je njenom ishranom i non-stop je tera da jede (WTF?). Neko ko je zlostavljan u detinjstvu i mladosti, te tako pravda činjenicu da je postao sadista. Znači, onog Frojda koji izmisli tu psihoanalizu, treba dobro isprepucati, jer danas svaki zlostavljač, silovatelj ili ubica ima opravdanje.

– Bu-hu-hu, tukli su me kad sam bio mali.

– Oprošteno ti je, nisi hteo, omaklo se!

Naravno da je strašno i užasno što se takve stvari dešavaju. Niko ne treba da bude zlostavljan i za to nema opravdanja. Ali ako ti se desilo nešto loše u trećoj godini – pobogu, sad kad imaš trideset, krajnje je vreme da odrasteš i pređeš preko toga. Zašto svoju traumu prenositi dalje? Možda ne shvatam psihološke mehanizme, al uglavnom mislim da su samo izgovor, a ne i pravi razlog.

Drage moje, nemojte se ugledati na Anu. Nije u redu biti sa nekim zato što vam kupuje skupe poklone, izvodi na skupa mesta, zasipa vas novcem. Nije u redu da čovek koji poseduje kompanije, stanove i automobile misli da poseduje i ljudska bića. Ne dozvolite da vam iko određuje dužinu haljine, visinu štikala, da li ćete se našminkati ili ne, depilirati ili ne. Ako u vezi živite u konstantnom strahu od toga šta će on reći ili učiniti – nemojte, izađite iz takve veze, jer neće postati bolje, samo gore.

Ali ako želite malo nastranosti u seksu, nemojte se ustručavati da to i (po)kažete. Nismo u šesnaestom veku, danas i žene imaju pravu da uživaju, kako u vođenju ljubavi tako i u ‘nastranim jebadama’. Dominacija i potčinjavanje u seksu – sasvim u redu ako to poželite. Dominacija i potčinjavanje u životu – NE, NE i NE, ni iz kakvog razloga i ni u kom slučaju i za to NEMA OPRAVDANJA!!!

Da rezimiramo: Pedeset nijansi nije nikakav erotski roman, to je ljubavna priča dvoje ljudi koji imaju ozbiljne psihičke probleme. Takve priče se u realnosti obično (na žalost) završavaju tragično a ne hepiendom.

Zašto je onda ova knjiga toliko čitana i prodavana i zašto autorka zarađuje milione od nje? Odgovor je u jednoj reči – marketing! O knjizi se priča, obožava se ili se mrzi, dopada se ili ne, pljuje se po njoj, kune se u nju – ali PRIČA SE te se i prodaje. Nije bezveze rečeno – sex sells!

P.S. Da je napisala priču o Lejli, to bi već bilo nešto!

* Pročitala sam svih 1200 strana (otprilike) za nepuna četiri dana – informacija totalno nebitna, samo se hvalim brzinom čitanja

** Svi, osim možda one Hrvatice što je pisala o ‘tajicama’

http://www.index.hr/black/clanak/tajice-djavolov-predmet-tekst-ljutite-vjernice-postao-hit-na-drustvenim-mrezama/736817.aspxImage

One day one room

Gledam juče sliku sa takozvane parade za zabranu abortusa, gledam i ne verujem. Predvodnici su naravno (da li je to za čuđenje?) muškarci. Njih nekoliko nose sliku bogorodice, iza su takođe muškarci i tek poneka žena, od kojih ni jedna više ne dovoljno mlada da bi uopšte ostala trudna. Ali nema to veze. Važno je drugima uskraćivati prava, pozivajući se, kao što i dolikuje, na religiju, prvenstveno pravoslavnu i bogorodicu. Suzdržaću se ovog puta, pa bogorodicu više neću pominjati, totalno je nebitna za ovu priču.

Pričaću o abortusu. SPC abortus naziva „čedomorstvom“ i kaže da je ono glavni uzrok pada nataliteta u Srbiji. Ne pominju rast nezaposlenosti, ekstremno siromaštvo i neobrazovanost stanovništva. Ne. Glavni krivci su žene-čedomorke.

Kažu, treba zabraniti namerni pobačaj osim ako se vrši iz medicinskih razloga. Ne razumem zašto. Nema tu nikakvog ‘osim’. Ili ga zabrani ili nemoj. Čedomorstvo je čedomorstvo, ma iz kog razloga ga izvršili, zar ne? Nemojte biti licemeri gospodo sveštenici, monasi, episkopi, patrijarsi i ostali velikodostojnici crkveni, koji ste, gle čuda, svi muškarci. Greh je greh, zar ne? Reče Gospod – ne ubij, nije spominjao nikakve medicinske razloge.

Silovane žene takođe ne treba da imaju pravo na abortus, jer je poznato da prilikom silovanja ne može doći do začeća, objasnio je pre neki dan jedan (doduše katolički) svećenik*,  te je besmisleno stavljati tu klauzulu u zakon. I tako ne mogu da zatrudne, pa šta će im pravo na abortus?

Ali da se manem ja sarkazma, bojim se da me neko ne shvati pogrešno, pa da me još proglasi za fašistkinju.

Dakle, šta je ustvari abortus? Pročitala sam razne definicije, čak i jednu: „ubistvo u materici“, koja se ne razlikuje mnogo od čedomorstva. Ali – da li je abortus zaista ubistvo?

Ne, dragi moji, abortus je prekid (neželjene) trudnoće.

Religija kaže da život nastaje u trenutku spajanja spermatozoida i jajne ćelije. Ali da li je baš tako? U principu da – život je stvoren tad, ali to i što je stvoreno još uvek nije ljudsko biće. To je tek jednoćelijski organizam, zigot. Kako se ovaj organizam deli na više ćelija, putujući to vreme do materice, raste i postaje embrion. Posle deset nedelja embrion poprima neke karakteristike čoveka i postaje fetus. Oko dvadesete nedelje ili na pola trudnoće, majka počinje da primećuje pomeranja fetusa, a fetus je dovoljno star da oseća bol. I tako sve dok se ne rodi i ne postane beba, odnosno ljudsko biće. Tek tada.

Ono oko čega raspravljaju medicinski stručnjaci i ono što je zaista bitno u celoj priči, jeste određivanje momenta do kad je abortus siguran? Koliko dana ili nedelja sme da bude star fetus da se njegovo odstranjivanje ne bi zvalo ubistvom? Neki kažu do desete nedelje, neki dvanaeste, neki idu dalje do dvadesete pa čak i dvadeset druge. Ono što vam sa sigurnošću oni svi mogu reći jeste da je jedina jasna granica između abortusa i ubistva – čin rođenja. Posle toga je definitivno kasno učiniti bilo šta. Moralno, možda nema mnogo razlike. Praktično, razlika je ogramna.

Ukoliko je žena ostala trudna, a nije to želela, bilo iz kog razloga – medicinskog, ekonomskog, iz neznanja, zbog silovanja – ona ima pravo da odluči da tu trudnoću prekine. I niko nema pravo da se u tu odluku meša. Niko, najmanje crkva i država. Donoseći zakon o zabrani, neće se smanjiti broj abortusa, samo će se povećati broj nelegalnih, a samim tim i opasnim po zdravlje i život žene, zahvata koje će obavljati nestručna lica u  ko zna kakvim higijenskim uslovima.

Dakle, umesto da prostetujete protiv abortusa, učinite nešto na edukaciji svojih ćerki i sinova. Umesto veronauke, uvedite obavezno seksualno obrazovanje za srednjoškolce. Objasnite im da postoji nešto što se zove kontracepcija i da je danas dvadeset i prvi vek, te da je većina metoda dostupna svima. Stavite kondom, ili spiralu, pijte redovno pilulu ili nemojte da upražnjavate seks ukoliko ne želite decu. Ako vam se desi (a moguće je da se desi i pored sve pažnje), ne upropaštavajte život ni sebi ni drugima.

Ne mogu da nađem opravdanje za rađanje neželjene dece. Ako ćemo već pričati o grehu (u onom hrišćanskom smislu) zar nije veći greh roditi pa ostaviti, zapostaviti, odbaciti rođeno dete? Ako je abortus greh, ako je i kontracepcija greh, onda je greh i imati seksualne odnose koji nemaju za svrhu stvaranje dece, tako da ukoliko ste vernik/ca, nećete ni doći u priliku da uopšte razmišljate o abortusu, zar ne?

 Mislite o tome…

 

 

*klik na link

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

anagalicblog

To fight for justice with a pen, we can do so much if we start from that point. I did.

Despotica

Jelena Despot

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

Bezimena knjizevna zadruga

Pišem o onome što čitam. Ponekad samo pišem.

BLOG NEZNANE JUNAKINJE

Avanture moga uma

Mame na žici

Lili's twisted mind!

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

draganadincic76

korak od sna...

Nena i svet oko Nene

Ovde su moji kreativni radovi, moja glupiranja i snovi. .

БЛУКА

БЛаги БЛог

Balaševići

Blog posvećen Panonskom mornaru

Enjoy by Paula

Be Happy, Be Healthy & Radiate Positivity

Jelena Pešić

(Ljubicanstvena Mysty)

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Južno od granice

Kad je lakše pisati nego pričati

Eat, Play, Love

making memories through food, wine and travel

"ispravljačica krivih drina"

mmilesa o invalidnosti, sebi i drugim krivim drinama

Otkačena Planeta

svet koji nas okružuje

ДРАМСКА СЕКЦИЈА ОШ АЗАЊА

позоришна уметност у Азањској школи

Dobro došli u moju stvarnost

Poslednji sanjar (Ulaz nije za svakoga )

UFO blog

Život i neke ozbiljnije teme

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

amazonke / the amazones

blog of radical feminist group

Nikola Ćupas

Babina škola je najvažnija. Temelj. Sve ostalo je samo update.

Devojkakojačeka's Blog

" Jer ti si cekati znala, kao niko na svetu. "

Novosadsko Ubrojčavanje

Novosadsko Ubrojčavanje je internet zajednica svih nas koji ne želimo da Novi Sad postane evropska prestonica cenzure pre nego što u Srbiji budu osveštani svi šoping molovi.

Dokona domaćica?

Blog kreativne domaćice