Lili's twisted mind!

Pitanje je naravno lako. Svako bi zaokružio inkluziju. Ali znate li uopšte šta je to? A znate li šta je diskriminacija. Svi znaju? Ok.

 Počećemo onda drugačije.

 

  • Primer 1.

Nalazite se u autobusu. Na vrata ulazi čovek tamnije puti, neuredno obučen, neočešljan, zapušten. Vi – proveravate gde vam je novčanik čim prođe pored vas.

 

  • Primer 2.

Mimoilazite se sa osobom u kolicima na uzanom trotoaru i morate da stanete u travu da bi ona prošla. Pomislite – e baš sad, uprljala sam nove patike, šta ima ovakvi i da izlaze, nek ostane kod kuće gde joj je mesto.

 

  • Primer 3.

U redu na kasi isped vas je mladić izrazito isfeminiziranog izgleda. Kupuje kondome. Mislite – gle ovog pedera, sprema se da ga neko naguzi.

 

  • Primer 4.

Prelazite ulicu na semaforu, upaljeno vam je zeleno. Pored vas se uz škripu kočnica zaustavlja automobil čiji vozač se malo zaneo pa nije na vreme stao na uslovnom. Vi – psujete majku ko dade u ruke volan ženama.

 

  • Primer 5.

Sedite u kafiću. Pored vas grupica ljudi malo glasnije priča na stranom jeziku. Mislite – strašno kako se ponašaju ovi Mađari, valjda treba da znaju i pričaju srpski, kad već žive u Srbiji.

 

Da li vam se ikada dogodilo bar jedno od navedenog? Nikad? Bravo, zaista se možete pohvaliti činjenicom da ne diskriminišete manjine. Uglavnom. Desilo vam se nešto slično. Nije? Nikad? Lažete. Nema veze, idemo dalje za iste pare. Niste neko ko bi svesno izabrao diskriminaciju. Vi ste osoba koja se zalaže za inkluziju.

 

Ali – šta je to inkluzija. Definicija kaže da je to uključivanje osoba različitog pola, nacionalne pripadnosti, verskog i socio-ekonomskog porekla, sposobnosti, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva pojedinca u aktivnije i ravnopravnije učestvovanje u društvu. Uglavnom, kod nas, misli se na osobe sa invaliditetom, ali to nije u potpunosti tako.

Ispričaću vam nekoliko slučajeva inkluzije.*

 

Primer 1.

 

Dečak sa cerebralnom paralizom. Može da hoda uz pomoć ili pridržavanje. Ide na redovnu nastavu, nema intelektualne poteškoće, sve časove prati i radi po redovnom planu i programu, osim fizičkog, što je i razumljivo. Omogućeno mu je da prisustvuje času, gleda utakmice, navija, dobacuje se loptom sa nekim od drugara koji je zaboravio opremu ili ne učestvuje u času iz nekog drugog razloga.

U školu ga vodi mama. Onda joj dosadi pa traži da opština obezbedi personalnog (ili pedagoškog) asistenta. Asistent ga vodi od kapije do ulaza i nazad. Ponekad u toalet. Ostalo vreme nastave presedi u hodniku.

Posle operacije dečak počinje teže da hoda. Jedna osoba više nije dovoljna da ga vodi, potrebne su dve, za svaku ruku po neko. Za put koji je ranije prelazio za pet do deset minuta, sad mu je potrebno četrdeset. Mama ne da kolica. Mama ne da hodalicu. Mama nema vremena da pomaže asistentu. Mama ne dozvoljava da se detetu pomogne tako što će taksi ući u školsko dvorište i skratiti mu put za sto metara (koji njemu znače više od pola sata ”hoda”). Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

Da li je to inkluzija? Biti isti i raditi isto po svaku cenu? I na sopstvenu štetu? Da li je inkluzija praviti se da nisi različit i da možeš sve što i ostali?

 

Primer 2.

 

Dečak kome je nametnuta dijagnoza autizma, da bi se posle utvrdilo da je itekako preterana. On ipak ima neke poteškoće, uglavnom intelektualne i izraženu govornu disfaziju, zbog koje njegova inteligencija može da deluje manja nego što zaista jeste. On takođe ide na redovnu nastavu, ali po individualnom planu i programu. Njegovim drugarima iz razreda objašnjeno je da je on isti kao svi, samo mu ponekad treba malo veća pomoć nego drugima.

Učestvuje u svim aktivnostima svog razreda, čak i u pozorišnim predstavama. Svi razumeju šta je rekao i hteo da kaže, iako njegov govor nije savršen. Mama dolazi na priredbe u  kojima on glumi, snima ga i plače od radosti. Do pre godinu ili dve nije verovala da je tako nešto moguće. On je deo svog razreda, isto kao svi ostali, dobija pohvale kad nešto uradi dobro, kao i kritike kad nešto ne uradi kako treba. Naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Niko ne tvrdi da ima poseban tretman.

Da li je to inkluzija? Biti deo kolektiva iako se u nekom momentu razlikuješ? Truditi se da poboljšaš svoje intelektualne i fizičke sposobnosti? Da li je inkluzija biti tu da podržiš svoje drugare iz razreda kad rade nešto što ti ne možeš?

 

Primer 3.

 

Dečak romske nacionalnosti socijalno depriviran, devojčica sa intelektualnim smetnjama plus četvoro druge dece koja imaju individualni plan i program u razredu sa još dvadeset i šest ostalih „redovnih“ đaka. Kod jedne učiteljice.

Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?

 

Primer 4.

 

Dečak socijalno neprilagođen, ponavljao razred dva puta. Dolazi na časove kad hoće, kad neće – ne pojavljuje se danima. Ulazi u školsku zgradu iako nema nastavu. Lupa loptom po hodniku uznemiravajući sve ostale. Kada ga spremačica opomene kaže: „Ko si ti da mi nešto govoriš, ja sam učenik ove škole i imam PRAVO da budem tu.“ Kasnije se otkrije da lopta kojom je lupao pripada školi, tačnije da ju je uzeo iz sale za fizičkog bez da je ikog pitao.

Isto tako, bez pitanja, seo je na bicikl koji je nezaključan stajao isped školske zgrade i otišao na njemu kući. Snimljen je kamerom. Ispitivan u policiji. Bicikl je dao ”nekim srednjoškolcima”, koje ne sme da imenuje bojeći se batina. A policije se ne boji.

Na času razrednog starešine dobija ulogu nastavnika. Jer treba ga uključiti, treba da oseća pripadnost. Nema veze što celo odeljenje strahuje od njega, što kada je prisutan na času niko ne može da radi – ni nastavnici svoj posao, ni učenici koji žele da prate nastavu i nešto nauče. To je nebitno.

Bitna je inkluzija. Bitan je on. Ne treba mu kvariti život i budućnost nekakvim ”obavezama”, jer on ima ”prava”.

 

Recite mi – šta je inkluzija, a šta diskriminacija. Recite mi – kako postupiti a da nikog ne diskriminišeš i da sve uključiš? Recite mi – jer ja ne znam!

 

*primer jedan je moje lično iskustvo kao asistentkinje (biće jednom obrađeno u posebnom postu), ostali su moje viđenje nekoliko različitih priča iz različitih izvora, moguće je da su nepotpuni i u nekom delu netačni, ali mislim da je slika koju sam htela da pokažem – tu.

Advertisements

Comments on: "Inkluzija ili diskriminacija" (4)

  1. carapice said:

    Bravo za tekst!
    Potpuno isto sam razmišljala.
    Mislim da je odgovor negde tamo, ako ga uopšte i ima.
    Inkluzija po svaku cenu, sa neobučenim nastavnicima – nikako.
    Pa postoje ljudi koji čitave fakultete završavaju da bi se bavili decom s posebnim potrebama, a mi sad tu decu guramo u razred kod “običnih” nastavnika i kažemo – snađi se?
    Nisam za ovakvu inkluziju nikako. I volela bih da mi neko objasni na koji način ona može da funkcioniše, jer ovako sigurno ne može.

    • DjurdjaLili said:

      Hvala 🙂
      Drago mi je da neko misli isto kao i ja. Sticajem okolnosti, svedok sam inkluzije i ovako sa strane mogu da kažem da ovako ne funkcioniše. A da imam rešenje – nemam 😦

      Moram samo u jednom da te ispravim – ne kaže se deca sa posebnim potrebama, svi mi imamo iste potrebe, samo ih ispunjavamo na različite načine 😀

  2. Slučaj 1. Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

    Poštujem različite vaspitne stilove… poštujem i to da mama ne želi da dete ima poseban tretman- ako je u cilju njegovog čeličenja (kao što je npr bilo u mom slučaju)….
    Ali, iako nas (osobe sa invaliditetom) takvo ophođenje često (ne nužno) načini borbenijim, upornijim, pitanje je da li na kraju postižemo uspehe, koje bi smo možda sigurnije postigli uz malo podrške, prilagođavanja fizičke okoline ili obrazovnog procesa nego ovako uz stalnu borbu, natezanje, s mukom…
    Jer..kad sam ja bila u školi..nije bilo IOPa.. sve sam morala k’o moji drugari.. desilo se to da u osnovnoj nisam bila odlična, a u srednjoj sam iz računovodstva dobijala kečeve jer zbog leve ruke i specifičnog položaja te iste ruke nisam videla u kom sam redu i koloni tabele, pa sam redovno grešila, ili, dok su moji drugari kucali „slepo kucanje“ s 10 ja kucala 1 prstom.. i završavala sam razrede sa jedva 3,5 prosekom…
    Odrasla sam u uverenju da sam – glupava. Dok su moje najbolje drugarice bile odlične –ja – prosek –vrlo dobar 4,00 osnovna i 3,5 srednja škola.
    Završila srednju u uverenju da nema šanse da završim fakultet jer: tamo idu pametni i odlični đaci… (i verovatno da nije bilo profesorke koju sam posle 2 god srela i koja mi je rekla da to nema veze, da je jedna njena učenica koja je srednju završavala sa 3,00 bila đak generacije, ne bih u svoju glavu ni smestila ideju o faksu a kamoli o sadašnjim doktorskim studijama)
    A nema tog ISTOG tretmana koji će izbrisati očigledno- da drugačije hodaš, drugačije držiš olovku, da si sporiji/a, da na kraju- drugačije sagledavaš svet oko sebe jer ga sagledavaš sa svog aspekta- nekoga ko IMA invaliditet. I tačka. Samo će te taj ISTI tretman namučiti, moraćeš da ulažeš više energije u običnu stvar, ostaje ti manje vremena za druženje, šetanje, igranje… ma – za blejanje u plafon –ako ti se bleji.
    Druga stvar.. ako već kao roditelji zahtevamo „isti tretman“ – možemo li da garantujemo da to isto i kod kuće primenjujemo? Ponašamo li se prema detetu s invaliditetom, kao da nema taj invaliditet, ili mu prinesemo vodicu, čorbicu, jaknicu –sve na gotovo?
    Lako je biti licimer i „dobar roditelj koji brani posebne tretmane“ preko tuđih leđa… (i detetovih i okoline)
    Primer 3:
    Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?
    Iskreno, ovo poslednje pitanje mi nameće kao alternativu samo – nije inkluzija ili ne ako je tako onda ne uključivati. Odnosno, ako je pitanje da li je to inkuzija –moj odgovor je: da, jeste. E sad, drugo je pitanje da li je to inkluzija koja se sprovodi na pravi način jer, definitivno se ne sprovodi na način koji je na dobrobit svih. Koliko ja znam, ne sme da bude toliko ukupno dece u odeljenju gde ima dece koja se obrazuju uz IOP baš iz razloga što učiteljica nije hobotnica . Na žalost, ovakvo sprovođenje inkluzije može da nas vrati par koraka unazad, jer – em dete ne napreduje (pa postoji bojazan da ga pošalju /vrate u spec.školu i obrazovanje ne vrši svoju osn.funkciju –da vuče razbvoj deteta napred) em ruga deca ne dobijaju maximum pa će se možda roditelji buniti, a oni su većina pa će na kraju opet možda dete biti izopšteno iz tog odeljenja…
    Primer 4.
    Čini mi da je i u mojoj školi, odeljenju bilo takve dece… ali, čini mi se da ih niko nije nikako etiketirao, nikad nisam čula – da je neko bio okarakterisan kao socijalno neprilagođen… hoću da kažem, ponekad, u želji da budemo nediskriminatori – napravimo još veću glupost: stavimo nekome na leđa etiketu– da je soc.neprilagođen i onda se svi ponašaju drugačije, imaju drugačija očekivanja i samim tim možda nesvesno utičemo na još gore ponašanje tog učenika…prosto..dajemo mu izgovor i opravdanje da se ponaša tako kako se ponaša..
    Ali, ono što nekako često previdimo, kad pričamo o pravima-jeste da svako pravo nosi sa sobom i odgovornost. Imaš pravo da ideš u redovnu školu. Super. Ali imaš i OBAVEZU da ideš u školu. Nema ’danas ’oću sutra malo neću pa sve tako’. Možda ja ne znam ništa o „socijalnoj neprilagođenosti“ ali… ako je soc.neprilagođen –nije lud.. valjda zna razliku između dobrog i lošeg..
    I još nešto: nije njegovo pravo na obrazovanje po Zakonu o inkluziji veće nego pravo na obrazovanje druge dece, po Zakonu o osnovnom i srednjem obrazovanju… tako da…
    Da zaključim… uvek sam za inkluziju…i teoretski ovo sve jeste inkluzija ali u našoj se zemlji ništa iz prve ne sprovodi kako treba.. nemamo dovoljno resursa pa uvalimo učiteljici 32 dece od čega njima šestoroma treba dodatna podrška, uključimo soc.neprilagođenu decu pa izgubimo potpuno moć i kontrolu, autoritet, upišemo kao roditelj dete kome treba IOP ali zbog svojih nekih tripova mučimo i to dete i sve koji rade s njim…
    Ovakva je inkluzija –k’o neuspeo hleb… nije baš ukusan i lep na oko, ali nećemo ga baciti jer su tu uloženi resursi i vreme i jer smo gladni..samo ako smo pametni, evaluiraćemo svoj proces pravljenja hleba, videćemo gde smo pogrešili i pokušati da više ne grešimo…
    Ako smo pametni…

    • DjurdjaLili said:

      Prvo – hvala na opširnom komentaru 🙂
      Dakle – sve to jeste inkluzija, kao što sam i sama htela reći, samo nesrećno sprovedena u praksi… Da ne bi bili optuženi da nekog diskriminišemo, odbacujemo ili ne želimo da ga uključimo, pravimo drugu grešku, idemo u drugu krajnost. Dozvoljavamo im više nego ostalim učenicima, nekad na štetu njih samih, nekad na štetu ostatka odeljenja ili čak cele škole.
      Dakle – inkluzija DA, ali sprovedena na pravi način!

Ostavite trag...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

anagalicblog

To fight for justice with a pen, we can do so much if we start from that point. I did.

Despotica

Jelena Despot

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

Bezimena knjizevna zadruga

Pišem o onome što čitam. Ponekad samo pišem.

BLOG NEZNANE JUNAKINJE

Avanture moga uma

Mame na žici

Lili's twisted mind!

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

draganadincic76

korak od sna...

Nena i svet oko Nene

Ovde su moji kreativni radovi, moja glupiranja i snovi. .

БЛУКА

БЛаги БЛог

Balaševići

Blog posvećen Panonskom mornaru

Enjoy by Paula

Be Happy, Be Healthy & Radiate Positivity

Jelena Pešić

(Ljubicanstvena Mysty)

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Južno od granice

Kad je lakše pisati nego pričati

Eat, Play, Love

making memories through food, wine and travel

"ispravljačica krivih drina"

mmilesa o invalidnosti, sebi i drugim krivim drinama

Otkačena Planeta

svet koji nas okružuje

ДРАМСКА СЕКЦИЈА ОШ АЗАЊА

позоришна уметност у Азањској школи

Dobro došli u moju stvarnost

Poslednji sanjar (Ulaz nije za svakoga )

UFO blog

Život i neke ozbiljnije teme

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

amazonke / the amazones

blog of radical feminist group

Nikola Ćupas

Babina škola je najvažnija. Temelj. Sve ostalo je samo update.

Devojkakojačeka's Blog

" Jer ti si cekati znala, kao niko na svetu. "

Novosadsko Ubrojčavanje

Novosadsko Ubrojčavanje je internet zajednica svih nas koji ne želimo da Novi Sad postane evropska prestonica cenzure pre nego što u Srbiji budu osveštani svi šoping molovi.

Dokona domaćica?

Blog kreativne domaćice

%d bloggers like this: