Lili's twisted mind!

Archive for November, 2015

6 – 42/77

Cela nedelja u znaku dece… jedne i druge 🙂

42 – 20.11. danas smo izveli predstavu “Kuća puna knjiga” u prepunoj sali KIC-a, povodom 50 godina od osnivanja bibilioteke “Pola veka ima bibilioteka”
41 – 21.11. MM je bio vredan i završio je peć, u 22h smo je upalili i sat vremena kasnije pao je i prvi sneg; dakle, bilo je u poslednjem trenutku
40 – 22.11. odmaranje uz vatricu i u toploj kućici 🙂 višenedeljni stres je konačno prestao
39 – 23.11. danas smo pravili novogodišnje čestitke; moja vredna i kreativna dečica…
38 – 24.11. deca su ukrašavala prozore, praznično raspoloženje nas je već obuzelo 🙂
37 – 25.11. stigla plata, treba li veći razlog za osmeh… da, veća plata 😀
36 – 26.11. pronašla sjajan kanal na youtube, uživam u bajkama, modernim 😉 https://www.youtube.com/playlist?list=PL_rMaTkDYL5IR0m0ca5g8eSDkRsi1ZgAI

Advertisements

5 – 35/77

Nedelja u znaku proleća… vreme je takvo 😉

49 – 13.11. posejala sam seme koje sam dobila, kupila slatke nalepnice da obeležim svaku saksiju, imam 22 vrste začinskog bilja, jedva čekam da počnu da niču
48 – 14.11. drugu mog sina i sinu moje drugarice bio je osamnaesti rođendan, bila je to jedna super žurka, odavno se tako lepo nisam provela; iako smo naravno, kasnili na večeru, pošto MM nije uspeo da isposluje slobodnu subotu, te je radio, a mi nismo hteli da idemo bez njega, već smo ga čekali
47 – 15.11. nedelja je bila lep i sunčan dan, posle subotnjeg provoda, malo odmarali
46 – 16.11. mogu da obučem pantalone koje nisam mogla pre par meseci… jeeeej!
45 – 17.11. u školu su nam došli gosti iz Dnevnog centra, imali smo likovne, muzičke i fizičke radionice… da im pokažemo kako se to kod nas radi
44 – 18.11. dečak kom sam asistentkinja pokazuje sve veći napredak u socijalizaciji, primećujem da i sam inicira kontakte sa drugom decom, što je do sad bio izuzetak
43 – 19.11. već mi je nikao vrtni kres, kamilica, žalfija i korijander; radujem se svakoj biljčici kao detetu 😉

4 – 28/77

Zaksnila sam, ali nekako mi se juče nije dalo…
56 – 6.11. Sveti Petak, dan za špagete… plus se setila da je mojoj drugarici iz srednje danas rođendan (bez fb-a i podsetnika u tel. samo moja kontalica skontala) i ona se oduševila što se sećam
55 – 7.11. MM je završavao peć, isprobao je i radi savršeno, oduševljena sam što smo cenu grejanja ove godine drastično smanjili
54 – 8.11. mojoj mami bio rodđendan, to mi uvek bude tužan dan, ali uvece smo otišli u goste, na jedno mesto gde se uvek osećam kao kod kuće, gde se uvek smejemo i gde mi je uvek lepo
53 – 9.11. kupila sam seme čili papricica i nekih začinskih biljaka (origano, bosiljak, anis, nana…) i opet ću da započnem novi baštenski projekat, iako je onaj prvi neslavno završio… ne odustajem ja tako lako 😉
52 – 10.11. dobila od prijateljice knjigu Mike Antića (koju sam, iskreno, iskukala) 😀
51 – 11.11. praznik i neradan dan, naspavala se, ručak spremila dan ranije, samo uživam i ne radim ništa
50 – 12.11. poslednja proba pred nastup prošla super, svi znaju sve, biće to lepa predstava, gledaoci će uživati

Povodom jedne diskusije na fb

Kada sam pre više od godinu dana pisala na svom blogu o inkluziji, nisam imala više od jednog pozitivnog primera. I sama sam bila skeptična, jer se inkluzija kod nas ne sprovodi onako kako bi trebala. Da, država je glavni krivac, jer ne obučava stručne kadrove, jer i ono malo entuzijasta koliko nas ima plaća ispod svakog minimuma. Pohvaliću vam se da kao pedagoška asistentkinja dečaka u drugom razredu osnovne imam platu koja je manja od sto (i brojem 100) evra! Mesečno, da ne bude zabune.
Pitaćete me (mnogi me to pitaju) zašto to uopšte radim.
Zato. Zato što činim razliku. Zato što moj posao ima smisla. Zato što kad uveče legnem da spavam, znam da sam nešto uradila. Znam da sam nekom pomogla. Znam da je neko napravio jedan mali korak napred delimično zahvaljujući i meni.
Krenuću iz početka – dečak (neću pominjati ime) ide u drugi razred, bila sam mu asistentkinja i u prvom, znači sa njim sam od prvog dana njegovog polaska u školu. Deci je odmah objašnjeno da je on „drugačiji“ i da će u razredu imati neznatno drugačiji tretman nego oni. Naravno da u početku nisu shvatali. Naravno da su se bunili – zašto on sme da šeta, a mi ne; zašto on može da jede na času, a mi ne. Ali kada su ga upoznali i sprijateljili se sa njim, sve je to razjašnjeno.
Njima je jasno da on tako mora, da on ne može da sedi 45 min i da on uči da sabira samo do 20, iako su oni odavno došli do sto. Ali oni se danas iskreno raduju svakom njegovom uspehu. Kada izađe pred tablu i izračuna 9+5, oni se ne smeju, nego mu aplaudiraju. Kada na likovnom nacrta nešto veoma nezgrapno i nevešto, hvale ga kao da je to najlepši crtež koji su ikada videli. Kada otpeva jednu strofu pesmice na muzičkom, to ih raduje, iako su oni morali da nauče celu pesmicu (od tri strofe).
I niko nije bio srećniji od mene kada je shvatio da ako je 5+0=5, da će i 4+0 biti 4, i 6+0 6 i tako dalje… I niko nije bio ushićeniji od mene kada je napisao svoje prvo pisano slovo. I ne mogu vam opisati osećaj koji imam kada mi obuhvati lice svojim ručicama, pogleda me u oči i kaže „Kako je lepa“.
Eto, zato to radim. I zato mi je krivo kad ljudi pljuju po inkluziji. Jer, zamislite, on ponekad šeta između redova i ometa drugu decu (ostali nikad ne šetaju, sede pet sati u školi bez da se pomere), ponekad galami usred časa jer mu je tako došlo (sve ostalo su uzorna deca koja progovore samo kad ih nešto pitaš) i oduzme učiteljici pet ili deset minuta od časa kad treba nešto posebno da mu objasni (drugoj deci ne treba posebna pomoć, sve znaju čim im prvi put pokažeš).

I smeta mi pogrešna terminologija. Eto, smeta i šta mi možete. Nemaju „posebne potrebe“, jednako moraju da jedu, piju, idu u wc kao i svi mi. Potreba za obrazovanjem nije posebna, i to je jedna od onih koje bismo svi trebali da imamo. No, očigledno je da je nemamo, jer nekim ljudima uporno treba ponavljati da greše a oni i dalje uporno greše i ne žele da nauče. Iako im objasniš. Pravdaju se sa „suština a ne forma“, recimo. E, pa, ja se bavim i suštinom i formom. Ili im izrazi „ne zvuče lepo“, što je takođe nebitno, bitno je da izražavaju ono što treba, bez da ikog vređaju i potcenjuju.
Nisu ni „bolesni“. Kada su bolesni idu kod lekara, kao i svi mi. Oni su zdravi, invaliditet nije bolest, nego stanje.
Takođe nemaju „potrebu“ da budu isti kao svi ostali. Evo primer moje prijateljice koja koristi kolica od svoje osme godine – na jednoj radionici na kojoj je učestvovala postavljeno je pitanje koju bi želju tražila od zlatne ribice da joj ispuni. Bez razmišljanja je rekla da bi volela da upozna Džordža Klunija (ili već tako nekog, ne sećam se više njenih afiniteta ;)). Svi učesnici su zaćutali, jer nisu mogli da veruju da nije rekla da želi da hoda. Njen odgovor na to je bio: „Ali zašto, kad savršeno dobro funkciionišem i ovako. Možda bih, kad razmislim, želela da ima malo više rampi i prilaza, jer postoje neka mesta do kojih se namučim da dođem, ali inače ne, hodanje mi ne nedostaje baš mnogo.“ Žena je zaposlena, završila je fakultet, ima muža i dvoje dece, vozi auto i ima aktivan socijalni život IAKO je korisnica kolica.
Mi smo ti koji na nju gledaju drugačije i sa sažaljenjem. Mi smo ti koji mislimo da je invaliditet hendikep (a ne mora da bude). Mi mislimo da su oni jadni i da im je jedina želja da budu „kao svi ostali“. Oni prihvataju sebe takvim kakvi jesu i trude se da menjaju svet, a ne da sebe prilagođavaju svetu.
Imam još jednu prijateljicu koja se otežano kreće. (Da, izgleda da se družim sa samim invalidima :p) Kada je toplana raskopala njenu ulicu pisala im je mail da se žali jer joj treba prelaz (mostić). Ovako je morala da ide dodatnih 500m okolo da bi stigla do prodavnice. „Nama“ 500m ne znači mnogo. Njoj – pola sata i više hoda. Prva sam joj rekla da joj je to bzvz ideja i da neće ništa time postići. Međutim, istog dana joj je stigao odgovor u kom se izvinjavaju, a sutradan je izgrađen i mostić. To je pobeda. Jedna. Mala. Ali tako se menja svet – korak po korak. Čovek po čovek. Dan po dan.
Menjajte svet ako vam ne odgovara. Nemojte da čekate „da država nešto uradi“, jer NEĆE. Oni koji bi mogli nešto da urade, oni koji su na vrhu, njih je baš briga i za inkluziju i za decu sa invaliditetom. Njima je bitno da napune svoj džep. Njima je bitno da prave „projekte“ i „seminare“, da idu u inostranstvo i uzimaju dnevnice. A nas, koji se bavimo inkluzijom u praksi niko ne pita kako nam je, šta nam nedostaje i kako da se unapredi.
Dakle, menjajte svet, krenite od sebe, pomozite komšiji koji je star i nemoćan da unese drva, stanite na pešačkom prelazu da pređe majka sa detetom, dohvatite kutiju sa najviše police u supermarketu devojci koja je niska, pružite ruku i pomozite nekom ko je pao da ustane. Nemojte samo da kukate na državu, jer ima toliko toga što možemo i sami. Ako se potrudimo.
Ako sam samo jednu osobu svojim postom naterala bar da se zamisli – postigla sam nešto!

3 – 21/77

Ovo je teže nego što sam mislila 🙂

63 – 30.10. ceo dan radila na svojim novim sajtovima, imam fantastičan novi hosting i domene, tako da mogu da uživam do mile volje… uskoro ćete moći da čitate sve o dramskoj radionici u kojoj volontiram, čitate moje tekstove i dramske vežbe i igrice
62 – 31.10. subota je bila lep i sunčan dan, provela ga obično, u krugu porodice, što je dovoljan razlog za osmeh
61 – 1.11. opet nedelja, nagovorila MM-a da ne radi ništa, pa smo išli u posetu dragim prijateljima, malo uživanja nije na odmet, ne možeš raditi svaki dan ceo dan
60 – 2.11. devojcice i dalje igraju “kolariću paniću” i ne umeju “ono s malim prstom” pa su tražile da im pomognem, a odjednom sam i ja zaboravila, spetljala se i smejale smo se sve zajedno
59 – 3.11. naučila sam da me raduju sitnice i da me ne nervira ono na šta ne mogu da utičem. Zato mi je tako dobro.
58 – 4.11. kupila konačno mom detetu sluške, kao zakasneli rođendanski poklon
57 – 5.11. četvrtak, klasika, dramska, ta deca me uvek oraspolože, čak i kad su najnemirinija (a nisu bili)

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

Author anagalicblog

Šta je filozofija? U čemu je razlika između kreativnog, logičkog i kritičkog mišljenja? Odgovore na ova pitanja potražimo zajedno. © Author anagalicblog. Sva prava zadržana.

Despotica

Jelena Despot

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

Bezimena knjizevna zadruga

Pišem o onome što čitam. Ponekad samo pišem.

BLOG NEZNANE JUNAKINJE

Avanture moga uma

Mame na žici

Lili's twisted mind!

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

draganadincic76

korak od sna...

Nena i svet oko Nene

Ovde su moji kreativni radovi, moja glupiranja i snovi. .

БЛУКА

БЛаги БЛог

Balaševići

Blog posvećen Panonskom mornaru

Enjoy by Paula

Be Happy, Be Healthy & Radiate Positivity

Jelena Pešić

(Ljubicanstvena Mysty)

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Južno od granice

Kad je lakše pisati nego pričati

Eat, Play, Love

making memories through food, wine and travel

"ispravljačica krivih drina"

mmilesa o invalidnosti, sebi i drugim krivim drinama

Otkačena Planeta

svet koji nas okružuje

ДРАМСКА СЕКЦИЈА ОШ АЗАЊА

позоришна уметност у Азањској школи

Dobro došli u moju stvarnost

Poslednji sanjar (Ulaz nije za svakoga )

UFO blog

Život i neke ozbiljnije teme

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

amazonke / the amazones

blog of radical feminist group

Nikola Ćupas

Babina škola je najvažnija. Temelj. Sve ostalo je samo update.

Devojkakojačeka's Blog

" Jer ti si cekati znala, kao niko na svetu. "

Novosadsko Ubrojčavanje

Novosadsko Ubrojčavanje je internet zajednica svih nas koji ne želimo da Novi Sad postane evropska prestonica cenzure pre nego što u Srbiji budu osveštani svi šoping molovi.

Dokona domaćica?

Blog kreativne domaćice