Lili's twisted mind!

Archive for the ‘Tako-nekako’ Category

16 stvari koje sam shvatila otkad sam postala feministkinja

Još kao sasvim mala devojčica sam se pitala gde to piše da dečaci nose plavo, a devojčice roze. Zašto devojčice imaju dugu, a dečaci kratku kosu? Ko je to prepisao i zašto? Odgovore nisam dobila, tad. Kad sam odrasla i sazrela, do zaključaka sam došla sama. I nisu mi se dopali.
Ali shvatila sam, da sam čak i tad, u petoj godini, bila feministkinja. A sebi sam to priznala tek nedavno. A čemu me je taj novootkriveni feminizam naučio? Šta sam to nesvesno shvatala… Mogu da budem feministkinja i ako lakiram nokte i nosim štikle od sedamnaest centimetara ili ako bukvalno nikad ne stavljam šminku ni nakit. Mogu da budem feministkinja i u trenerci i patikama, kao i kratkoj suknji

Ako vam se dopada podelite da i drugi čitaju

Source: 16 stvari koje sam shvatila otkad sam postala feministkinja

Advertisements

Nevernica

Iznad svega ja verujem u ljubav. Voleti – to je moja crkva i moja molitva.

Source: Nevernica

Ima li feminizma u Srbiji?

Malo da se podsetim nekih starih tekstova…

LiliTHip

Živim u Srbiji. Kažu da je to u Evropi.

Zbog toga treba da budem srećna – mogla sam se roditi naprimer u Bangladešu. Ili Libiji. Siriji, Avganistanu, Jemenu…

Zbog toga treba da budem srećna, jer u tim, i nekim drugim krajevima sveta, onim jako nesrećnim, ženama odseku klitoris, kamenuju ih, polivaju benzinom i pale. Udaju/prodaju osmogodišnje devojčice, koje posle ’prve bračne noći’ iskrvare na smrt. Negde žene moraju da nose burke, po zimi i po vrućini, u kući i na ulici, jer ne daj bože da neko vidi bilo koji deo tela žene koja nije njegova, nečije tuđe žene. Nju može da vidi samo muž, onaj kome ona ’pripada’.

Dok u svojoj kuhinji spremam ručak svom mužu i svom sinu imam vremena i da razmišljam. Razmišljam kako sam srećna. Ne moram da spremam taj ručak, niko mi to nije ’naredio’, niko mi neće, čak ni u sebi, ni najmanje zameriti…

View original post 1,256 more words

Povodom jedne diskusije na fb

Kada sam pre više od godinu dana pisala na svom blogu o inkluziji, nisam imala više od jednog pozitivnog primera. I sama sam bila skeptična, jer se inkluzija kod nas ne sprovodi onako kako bi trebala. Da, država je glavni krivac, jer ne obučava stručne kadrove, jer i ono malo entuzijasta koliko nas ima plaća ispod svakog minimuma. Pohvaliću vam se da kao pedagoška asistentkinja dečaka u drugom razredu osnovne imam platu koja je manja od sto (i brojem 100) evra! Mesečno, da ne bude zabune.
Pitaćete me (mnogi me to pitaju) zašto to uopšte radim.
Zato. Zato što činim razliku. Zato što moj posao ima smisla. Zato što kad uveče legnem da spavam, znam da sam nešto uradila. Znam da sam nekom pomogla. Znam da je neko napravio jedan mali korak napred delimično zahvaljujući i meni.
Krenuću iz početka – dečak (neću pominjati ime) ide u drugi razred, bila sam mu asistentkinja i u prvom, znači sa njim sam od prvog dana njegovog polaska u školu. Deci je odmah objašnjeno da je on „drugačiji“ i da će u razredu imati neznatno drugačiji tretman nego oni. Naravno da u početku nisu shvatali. Naravno da su se bunili – zašto on sme da šeta, a mi ne; zašto on može da jede na času, a mi ne. Ali kada su ga upoznali i sprijateljili se sa njim, sve je to razjašnjeno.
Njima je jasno da on tako mora, da on ne može da sedi 45 min i da on uči da sabira samo do 20, iako su oni odavno došli do sto. Ali oni se danas iskreno raduju svakom njegovom uspehu. Kada izađe pred tablu i izračuna 9+5, oni se ne smeju, nego mu aplaudiraju. Kada na likovnom nacrta nešto veoma nezgrapno i nevešto, hvale ga kao da je to najlepši crtež koji su ikada videli. Kada otpeva jednu strofu pesmice na muzičkom, to ih raduje, iako su oni morali da nauče celu pesmicu (od tri strofe).
I niko nije bio srećniji od mene kada je shvatio da ako je 5+0=5, da će i 4+0 biti 4, i 6+0 6 i tako dalje… I niko nije bio ushićeniji od mene kada je napisao svoje prvo pisano slovo. I ne mogu vam opisati osećaj koji imam kada mi obuhvati lice svojim ručicama, pogleda me u oči i kaže „Kako je lepa“.
Eto, zato to radim. I zato mi je krivo kad ljudi pljuju po inkluziji. Jer, zamislite, on ponekad šeta između redova i ometa drugu decu (ostali nikad ne šetaju, sede pet sati u školi bez da se pomere), ponekad galami usred časa jer mu je tako došlo (sve ostalo su uzorna deca koja progovore samo kad ih nešto pitaš) i oduzme učiteljici pet ili deset minuta od časa kad treba nešto posebno da mu objasni (drugoj deci ne treba posebna pomoć, sve znaju čim im prvi put pokažeš).

I smeta mi pogrešna terminologija. Eto, smeta i šta mi možete. Nemaju „posebne potrebe“, jednako moraju da jedu, piju, idu u wc kao i svi mi. Potreba za obrazovanjem nije posebna, i to je jedna od onih koje bismo svi trebali da imamo. No, očigledno je da je nemamo, jer nekim ljudima uporno treba ponavljati da greše a oni i dalje uporno greše i ne žele da nauče. Iako im objasniš. Pravdaju se sa „suština a ne forma“, recimo. E, pa, ja se bavim i suštinom i formom. Ili im izrazi „ne zvuče lepo“, što je takođe nebitno, bitno je da izražavaju ono što treba, bez da ikog vređaju i potcenjuju.
Nisu ni „bolesni“. Kada su bolesni idu kod lekara, kao i svi mi. Oni su zdravi, invaliditet nije bolest, nego stanje.
Takođe nemaju „potrebu“ da budu isti kao svi ostali. Evo primer moje prijateljice koja koristi kolica od svoje osme godine – na jednoj radionici na kojoj je učestvovala postavljeno je pitanje koju bi želju tražila od zlatne ribice da joj ispuni. Bez razmišljanja je rekla da bi volela da upozna Džordža Klunija (ili već tako nekog, ne sećam se više njenih afiniteta ;)). Svi učesnici su zaćutali, jer nisu mogli da veruju da nije rekla da želi da hoda. Njen odgovor na to je bio: „Ali zašto, kad savršeno dobro funkciionišem i ovako. Možda bih, kad razmislim, želela da ima malo više rampi i prilaza, jer postoje neka mesta do kojih se namučim da dođem, ali inače ne, hodanje mi ne nedostaje baš mnogo.“ Žena je zaposlena, završila je fakultet, ima muža i dvoje dece, vozi auto i ima aktivan socijalni život IAKO je korisnica kolica.
Mi smo ti koji na nju gledaju drugačije i sa sažaljenjem. Mi smo ti koji mislimo da je invaliditet hendikep (a ne mora da bude). Mi mislimo da su oni jadni i da im je jedina želja da budu „kao svi ostali“. Oni prihvataju sebe takvim kakvi jesu i trude se da menjaju svet, a ne da sebe prilagođavaju svetu.
Imam još jednu prijateljicu koja se otežano kreće. (Da, izgleda da se družim sa samim invalidima :p) Kada je toplana raskopala njenu ulicu pisala im je mail da se žali jer joj treba prelaz (mostić). Ovako je morala da ide dodatnih 500m okolo da bi stigla do prodavnice. „Nama“ 500m ne znači mnogo. Njoj – pola sata i više hoda. Prva sam joj rekla da joj je to bzvz ideja i da neće ništa time postići. Međutim, istog dana joj je stigao odgovor u kom se izvinjavaju, a sutradan je izgrađen i mostić. To je pobeda. Jedna. Mala. Ali tako se menja svet – korak po korak. Čovek po čovek. Dan po dan.
Menjajte svet ako vam ne odgovara. Nemojte da čekate „da država nešto uradi“, jer NEĆE. Oni koji bi mogli nešto da urade, oni koji su na vrhu, njih je baš briga i za inkluziju i za decu sa invaliditetom. Njima je bitno da napune svoj džep. Njima je bitno da prave „projekte“ i „seminare“, da idu u inostranstvo i uzimaju dnevnice. A nas, koji se bavimo inkluzijom u praksi niko ne pita kako nam je, šta nam nedostaje i kako da se unapredi.
Dakle, menjajte svet, krenite od sebe, pomozite komšiji koji je star i nemoćan da unese drva, stanite na pešačkom prelazu da pređe majka sa detetom, dohvatite kutiju sa najviše police u supermarketu devojci koja je niska, pružite ruku i pomozite nekom ko je pao da ustane. Nemojte samo da kukate na državu, jer ima toliko toga što možemo i sami. Ako se potrudimo.
Ako sam samo jednu osobu svojim postom naterala bar da se zamisli – postigla sam nešto!

BIĆU TU

Kada si sam
Kad nema nikog
Nema ljudi, nema života, nema sveta
Osećaš neku gorčinu u ustima
I misliš – trajaće večno.
Ta bol koja hara po celom biću,
Taj osećaj da si jedino stvorenje na planeti.
I najgore je to što te niko ne shvata…

A nisi, veruj, nisi sam.
Ja sam uvek tu
I biću uvek tu
Za Tebe.

Kada ti trebo neko ko razume
Potraži me.
Biću negde u blizini
Potraži me.

Potraži me
U nekoj skrivenoj misli svog mozga
U tihom otkucaju svoga srca
U laganom dahu svoje duše.

Potraži me
Dok god ti budem potrebna
Biću uvek tu
Za Tebe.

Knjige

Volim miris nove knjige. Novac radije trošim na knjige nego na neku firmiranu odeću. Za poklon najviše volim da dobijem knjigu. Takođe, najviše volim da poklonim knjigu. Mnogi moji prijatelji i prijateljice vole da čitaju. Zato kad se približi nečiji rođendan pravac na sajt knjige pravac, izaberem nešto po njenom/njegovom ukusu i još nikad nisam pogrešila.

Volim da čitam jer su knjige bekstvo od svakodnevice. Sve slobodno vreme koje imam, provela bih čitajući. U knjigama živim hiljade tuđih života. Ponekad mi se život u knjizi učini boljim od mog sopstvenog. Bar na nekoliko sati mogu da budem neko drugi, a ne ja. Koliko li sam se samo puta čak i zaljubila u glavnog (ili sporednog) junaka neke knjige. Oni su za mene stvarni, možda čak i stvarniji od nekih ljudi koji zaista postoje.
Knjige predstavljaju neki sasvim drugi svet. Kad čitam mogu da budem hiljadama kilometara daleko odavde. Mogu da odem na mesta na koja nikad stići neću u realnosti. I ne samo mesta – i vreme može da bude neko drugo. Mogu da upoznam svet kakav je bio stotinama godina ranije. Ili da ga zamislim u nekoj budućnosti. Mogu sve što hoću. Knjiga je drugi svet.

Mojoj nesanici prijaju knjige, više nego filmovi i serije na tv-u. Kada pročitam celu knjigu, osećam kao da je deo mene zauvek ostao tamo. Osećam se prazno i ne znam šta bih sa sobom, kao da sam ostavila nekog dragog prijatelja. Mnogo mi je žao što sam pročitala neke knjige, jer bih želela da ih čitam ponovo prvi put…
Srećom, uvek ima i onih nepročitanih u koje jedva čekam da se zadubim i da ne izlazim do sledećeg jutra!

(more…)

uhvati sa mnom ovaj dan

Drago mi je što sam “iza kulisa” jednog ovakvog Festivala!
Dođite, pogledajte filmove, nećete se pokajati – divni su.

"ispravljačica krivih drina"

“Da film može da menja stvarnost, odveže one skrštenih ruku, raširi uskogrude i zaustavi one koji ponavljaju da to nije njihov problem, pokazuje, i to po 13. put, međunarodni filmski festival ,,Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film“ koji počinje u ponedeljak 21. i trajaće do 27. seprembra u bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

Festival je od 260 prijavljenih filmova u trajanju do 30 minuta, na temu invalidnosti ili onih čiji su autori/ke osobe sa invaliditetom napravio užu selekciju koja će biti prikazana. Jedan od članova žirija, Zoran Cvetković, kaže da sva filmska ostvarenja ulivaju optimizam u relaciji osoba sa invaliditetom – osoba bez invaliditeta i bave se pitanjima sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom na različitim meridijanima sveta.

Pored projekcija, festival takođe realizuje rezličite radionice i tribine u oblasti filma i medija.

Glavna ideja festa je poneti poruku sa sobom da je ,,u redu voleti“, da u…

View original post 456 more words

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

Author anagalicblog

Šta je filozofija? U čemu je razlika između kreativnog, logičkog i kritičkog mišljenja? Odgovore na ova pitanja potražimo zajedno. © Author anagalicblog. Sva prava zadržana.

Despotica

Jelena Despot

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

Bezimena knjizevna zadruga

Pišem o onome što čitam. Ponekad samo pišem.

BLOG NEZNANE JUNAKINJE

Avanture moga uma

Mame na žici

Lili's twisted mind!

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

draganadincic76

korak od sna...

Nena i svet oko Nene

Ovde su moji kreativni radovi, moja glupiranja i snovi. .

БЛУКА

БЛаги БЛог

Balaševići

Blog posvećen Panonskom mornaru

Enjoy by Paula

Enjoy By Paula

Jelena Pešić

(Ljubicanstvena Mysty)

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Južno od granice

Kad je lakše pisati nego pričati

Eat, Play, Love

making memories through food, wine and travel

"ispravljačica krivih drina"

mmilesa o invalidnosti, sebi i drugim krivim drinama

Otkačena Planeta

svet koji nas okružuje

ДРАМСКА СЕКЦИЈА ОШ АЗАЊА

позоришна уметност у Азањској школи

Dobro došli u moju stvarnost

Poslednji sanjar (Ulaz nije za svakoga )

UFO blog

Život i neke ozbiljnije teme

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

amazonke / the amazones

blog of radical feminist group

Nikola Ćupas

Babina škola je najvažnija. Temelj. Sve ostalo je samo update.

Devojkakojačeka's Blog

" Jer ti si cekati znala, kao niko na svetu. "

Novosadsko Ubrojčavanje

Novosadsko Ubrojčavanje je internet zajednica svih nas koji ne želimo da Novi Sad postane evropska prestonica cenzure pre nego što u Srbiji budu osveštani svi šoping molovi.

Dokona domaćica?

Blog kreativne domaćice